Danas je četvrt veka kako je jedna grupa zanesenjaka, patriota, avanturista i kooo zna već koga i čega krenula iz Kragujevca, put Slavonskog ratišta.
Ovaj tekst je pisan pre par godina, ali je za sva vremena. Možda sad treba malo više hrabrosti, da se objavi, nego tada. malo ću ga prepraviti…
Takva su (ne)vremena.
Pesma je pisana sada.
Srećko, Draganče, Crni, Slava, Šaponja i ja… I svi ostali koji su došli kasnije. Neša, Avram, Miljko, Laza, Zlatan, Jovan…
Neki su manje, a neki više mrtvi.
Živih više nema…
Ovaj tekst je posvećen nama

DOBROVOLJCIMA

I danas kiša.
I tišina.
Ritmičko dobovanje po oluku se ne računa. Sam taj zvuk je kiša. Siva polja u daljini. I magla. Ne toliko gusta da ne vidim kuće oivičene kukuruznim poljima. Crveno sa zlatnom niti okolo. Kao nekada petokraka na zastavama SFRJ.
Zajebano je to… Sećanje.

Lepo je gledati to. Tu kišu. Sa terase stana. Sigurnost ili nesigurnost velegrada. Ili velesela. Kako se uzme. Ili ostavi. Uživanje.
A koliko puta sam je proklinjao i psovao svega čega se setim, osećajući kako mi probija i poslednji suvi deo odeće i sliva se niz leđa. Jeza. Magla se uvlači u kosti, a vatru i da smem zapaliti, ne bi me zagrejala. Možda samo dlanove. I lice. Premeštam se sa noge na nogu i osećam kako je sve više blata na patikama. Bol u stomaku podseća da je ona konzerva koju sam podelio sa drugom, davno pojedena. Telo traži još. A nema.
Jedino vode ima na pretek. Još je samo u kolenima nemam.
I komarci. Ulaze u uši, usta, nos, oči… Jedno jutro sam osvanuo sav otečen. Mislili su da je alergija na nešto. I jeste. Na komarce. Autan je vredeo više nego išta. A nije ga bilo…
Sećam se, da smo te zime, zavučeni u jedan podrum, gladni i promrzli, iskopali neki stari šporet i dok smo pokušavali da upalimo vatru u njemu, dim je bio toliki da se čak i sveća na podu počela gasiti zbog manjka kiseonika, a mi, polegli po betonu i pribijeni jedni uz druge, umorni i neispavani, drhtimo od hladnoće. I onda, neverica! Čujemo zujanje komaraca! Nadjačalo je snežnu vejavicu! U decembru mesecu! Toplota ga je oživela. Žilave krvopije.
Spavali smo na slami. Romantično, zar ne? Pa i ne baš, ako je slama puna buva. I ne znaš od čega se više češeš. Od Buva, il od slame što bode.
Kako sam bio srećan što sam bio nepušač. Ubrzo je ponestalo cigareta. Našli su kasnije neki stari duvan. Zavijaju, puše i kašlju. Smrdelo je kao sam đavo. Ali puše. I vi ćete reći Pa kako su bre mogli?! A kako su mogli kada je i tog, ko zna kog i od kada duvana ponestalo, pa su počeli da skidaju kukuruzovinu, onu crnu svilu i nju da uvijaju u neke stripove. To je bio jedini papir. I onda uz kijanje idu i šale Frenki Belevenu smrde noge… a ne to što puše.
Hrane je bilo u početku. A onda, sve manje. Potrošile se zalihe. Na kraju smo delili jednu konzervu. Nas dvojica. I parče hleba. Imao sam žešću liniju tada. Ali, nismo se žalili. To je, što je.

E, sad, vi se pitate, gde sam ja to bio. Smrzavao se, kisnuo, gladovao…
Na ratištu.
Bio sam dobrovoljac.
Jedan od nas osam. prvih osam iz mog grada. Kasnije ih je bilo hiljade i hiljade, iz cele zemlje… I skoro svi su se vremenom potrošili. Neko pre, neko posle. Samo je nas nekolicina opstala.

Onda su primali samo starije od 25 godina. Na početku rata. Ja sam malo slagao. Nisu mi ni tražili dokumenta. Nepuna 21 godina. Samo što sam izašao iz vojske. Kuvalo se, uveliko…
Početak 91. I onaj čuveni snimak u Splitu. Brkati ustaša davi onog dečaka na transporteru. A ZNAO sam da taj mučeni vojnik nema municije kod sebe i nema čime da se brani. A sve to gledaju njegova majka i sestra i devojka…
I to je bilo to. To NEŠTO je prelomilo u meni.

Idući gradom, naišao sam na letak, gde pozivaju sve starije od 25 da se jave u dobrovoljce. Srpski četnički pokret… itd. Sreo sam se s tim ljudima. Svi su bili daleko stariji od mene. Avanturisti, zanesenjaci, kriminalci… Bilo je svega. Samo jednog sam profesora sreo, za svo vreme rata. Mirka Lavadinovića. Ubiše ga ustaše. Zajedno sa njegovim najboljim drugom, Bobanom.

Pobegao sam od kuće. Moji nisu ni znali gde sam. jedno jutro sam krenuo na posao, na koji nikada nisam stigao. Otišli smo preko. Nas osam. I borili se. I dva puta sam dobio gelere. Ali sam se izvukao. I opet bih išao. Znam da sam radio pravu stvar. Štitio sam svoj narod. Borio se za ideale. Nacionalista. Patriota. Nisam bio plaćenik, profiter…

Oružje je koje smo tamo dobili je bilo trofejno, lovačko, ručno pravljeno, od vodovodnih cevi… Srbi se nisu pripremali za rat. Svi ostali jesu. Prvu automatsku pušku smo dobili u jesen 91. kad se podigla rezerva.
Zahvalnost na licima tamošnjih srba je nešto što se ne zaboravlja. Osećali su se zaštićeno, sigurno. Šahovnica se preteći nadvila nad njih. A sećanje iz proteklih ratova, još sveže. Iako su komunisti pokušali da im lažnim bratsvom i jedinstvom isperu mozgove. Jame su još bile pune srpskih kostiju.

Gde god da se vijorio naš crni, četnički barjak, ustaše nisu prošle. I dan danas čuvam taj barjak sav izbušen od zrna i šrapnela…
Sloboda ili smrt!
A mi, srce veliko kao kuća. Imali smo više sreće, nego pameti.

Ali, ja nisam ovde da bih vam pričao o ratu. O tome kako je to. O barkadama. O mom vatrenom krštenju. O ljudima koji su ratovali i ginuli oko mene. O prvom mrtvom bratu…
Ne. Sve je to neka druga priča.

Ovde sam da vas podsetim na hrabrost tih običnih ljudi koji su ostavili svoje domove i svoje najmilije i otišli preko da se bore. Da brane svoju Srpsku braću. Obični ljudi. Najobičnijih zanimanja, interesovanja… U borbi su postajali lavovi. Neustrašivi! Brat se nije ostavljao. Ni mrtav, ni živ. A najveća sramota biti vraćen kući.
Nebrojeni su primeri njihove hrabrosti. Po povratku kući, niko više nije bio isti. retko ko je nastavio da živi. Ostali smo zaglavljeni. neko više, neko manje. I nestajali. Političari su se zaklinjali u nas, dogod bismo im trebali. Posle bi nas se odrekli.
Istorija se ponavlja.
Tako je bilo posle svakog rata.
Ma sve će to narod pozlatiti…
Setite ih se dični Krajišnici kada počnete da se busate u prsa svojom hrabrošću i junaštvom. Koliko vas bi to isto uradilo? Prebrzo ste nas zaboravili…

I ovde sam da kažem da je dužnost i obaveza svakog Srbina da ide da se bori, ma gde se Srbi nalazili. I takvu sam zakletvu položio. Ali ne onu, Titovu. Koju su njegovi uglancani, uobraženi, naštancovani manekeni prvi pogazili. A dobili su sve. A takvi i još gori i dan danas vode ovaj putujući cirkus od armije. Propali cirkus koji čine neuhranjeni slon, olinjali lav i nekoliko tužnih klovnova, sa preterano bučnim najavljivačem programa.
Ne tu.
Zakletvu MOJE Jedinice

“Zaklinjem se da ću braniti Srpski narod ma gde se on nalazio”

Opet bih išao da se borim za svoj, srpski narod kao nekada. I
u Hrvatsku i u Bosnu i na Kosovo… A sve su to tuđe i međunarodno priznate države. Vi ste ih priznali, trenutna vlasti. I da li sam ja zbog toga plaćenik? Pas rata? Ne. To znam i ja, a i ti. Koji čitaš ove redove.
Ja sam patriota. Ja ne mrzim tuđe nacije, ali ne mogu da ih volim više nego svoju. I boriću se protiv svakog koji krene da nas ubija. Svidelo se to bilo kojoj vlasti ili ne. Ne kažem Državi, jer oni NISU država, isto kao što ni vi, njihovi političari neistomišljenici takođe niste. Svi ste vi trenutni. I svakog od vas interesuje vlast i samo vlast. I obećavaćete i lagaćete sve dok je ne dobijete. Jer svi ste isti.
I zato ste prolazni. Nema vas. Nestaćete. Neki već i jesu.

Narod je ono što čini državu. Kakav god da je. Čak i ovako slabašan, apatičan, uplašen. VI ste ga takvim napravili. Vi, političari. Osiromašili i materijalno i moralno. I duhovno i telesno.
Ali smo i dalje Srbi.
Još uvek ponositi. Hrabri. Tvrdoglavi.
I još uvek pravoslavni.
I zato…

Živela Srbija!
Živela Jedinica!

SLOBODA ILI SMRT!

 

ЗБОГОМ ОРУЖЈЕ

Смогох снаге почет песме,
а знам да се писат не сме.
Причу дугу четврт века,
многа судба правду чека.

Дал храбрији бејах тада,
ил док пишем ово сада?
Некад пушком на усташе,
а сад пером, ове „наше“.

Себ се дивим, смело пишем,
када једва смем да дишем.
За мање се губи глава,
пером стиче вечна слава.

Не молим вас и не претим,
покушавам да вас сетим.
Као да је јуче било,
о победи кад се снило.

У сећању ватре пламте,
први бој и задњи памте
и памте се први пали,
бројеви су сви остали.

Где је Неша и Вук где је?
…питам нове фарисеје.
Подруми им слике крију,
погинулих за Србију!

Сад мртвоме жив завиди,
отаџбина нас се стиди.
Добровољце редом блате,
прете, гоне, газе, прате…

Хвалоспеве мртвом дају,
а за живе и не хају.
Издајници, епских мера,
патриотских лицемера!

Ви би радо да нас нема,
црна вам се судба спрема.
Кад јунаке понизисте,
кукавице узвисисте.

Кукавни о боју зборе,
старих прича нове творе,
док ракије поток лије…
а нигде их било није.

Бесних паса чопор лови,
прогоњени сви Вукови.
Разбијени и рањени,
јамом, гором сакривени.

Претопили све сте пушке,
да спутате руке мушке,
свети барјак не развију,
борећи се за Србију.

Оружје је претопљено,
душманима поклоњено…
Ал док Вучје срце бије,
биће Срба и Србије!

Слава вама Браћо моја,
што падосте усред боја,
и остасте усред рова,
од Крајине до Косова.

Слава вама добровољци,
сине, брате, брижни оци…
остависте дома свога
и кретосте с вером Бога.

Слава вама, живе сени
и од свих заборављени,
заточени у прошлости,
живи мртви, Бог да прости.

Научимо наше тиће,
да оружје увек биће,
у грудима добровољца,
куца срце сина, оца…

Отаџбине друге нема,
за рат мора да се спрема.
Јер кад дође славе час,
никог нема, само нас.

Док иједног има Вука,
нека дрхти душман рука!
Пут је трњем разастрт,
У СЛОБОДУ ИЛИ СМРТ!

Barajevo
17.07.2016.

NAPIŠITE KOMENTAR

Unesite komentar!
Unesite ime