Razmišljam…
Koliko puta smo tražili “nekog normalnog”. I izgovorili ono čuveno Ma samo da nadjem nekog takvog. A svo vreme polazeći od toga kako smo MI, podrazumevano normalni. Što se, jelte ne dovodi u pitanje.

Bivamo privučeni od nekog ko je drugačiji. Poseban. Ne privlače nas oni koji su kao drugi. Kako se pa to uklapa u naše pojmove normalnosti? Da li smo spremni da se prilagodimo takvoj “drugačijoj normalnosti”? Ili ćemo panično pobeći?

A u stvari, ko je od nas “normalan”? I šta je normalnost, uopšte? Ono što mi želimo, zamišljamo da jeste? Ili ono što nam ostatak sveta servira i kaže Jedi ili ostavi… Gde, naravno možemo gladovati, tvrdoglavo istrajavajući u svom poimanju normalnosti, ubedjujući, što sebe što druge u nepogrešivost naših poimanja. Ili biti stalno sit, sa osećajem teške hrane u stomaku.

Nameće se…
Koliko smo mi sami normalni?
Da li iko ikada postavlja to, naizgled tako jednostavno, a u stvari bežimkođavodkrsta pitanje? I što je još bitnije, koliko su naši odgovori iskreni? Gde prestaje onaj deo, gde sebe vidimo kao najpametnije, najlepše, najvrednije… a počinje nešto što uveliko prevazilazi svaku od onih sitnih mana, koje smo “tako velikodušno” spremni priznati.

I šta je u stvari NORMALNOST. Postoji li ona? Šabloni ili obrasci u koje pokušavamo, po svaku cenu nagurati druge ili iščupati sebe. Prokrustova postelja veza. Ili smo svi mi samo odraz naših predhodnih iskustava koje, uglavnom nesvesno reflektujemo na sva sledeća. Svidelo se to nekom ili ne. I svako trpi zbog tuđih pogrešaka iz prošlosti.

Svi mi imamo svoje viđenje pojma Normalnost. Ona je promenljiva. Nije konstanta, jer vremenom se menja. I drugačija je za svakog. Mane jednima su vrline drugom. Uglavnom ćemo se svi složiti, da se ne slažemo. Zato što u većini slučajeva ni sami ne znamo šta želimo. Dobro je, makar znati šta ne želimo. Za početak.

Normalnost je, izgleda samo spremnost ka prilagodjavanju jednih drugima. Procena da je neko spreman na menjanje zarad nas ili vredan našeg menjanja zarad njih. I to i radimo. Nebrojeni pokušaji. I život je sastavljen iz pokušaja. Nekad se menjamo samo mi, nekada samo drugi… Dogod ne nađemo nekog, nama sličnog, takođe spremnog na prilagođavanja. I to bude to.

Veze su, na kraju ipak Tamni vilajet čovečanstva, gde …ćeš se kajati ako uzmeš i kajati još više, ako ne uzmeš. Najjači je onaj osećaj da misliš da si našao dragi kamen! Svoje nezamislivo i neviđeno blago! Dok vremenom ne shvatiš da se to ne jede. I da umireš od gladi gledajući u nešto tako sjajno koje je već, naravno u našim očima počelo da tamni.

I što je euforija bogaćenjem preko noći veća, to je i razočarenje otrežnjenjem jače. Prava bogatstva se stiču vremenom. I ona traju. Ne gube se ili ne bar tako lako.
Bogatstvo prave veze. Dijamant ljubavi brušen prigađavanjima, kompromisima, davanjima…

I za kraj…
Ma koliko knjige tipa Ja sam sam i uživam u tome bivaju bestseleri, ne mogu da se ne pitam da li ih pišu i čitaju oni koji žele prvenstveno sebe da ubede u sve to. Prikrivajući svoj nedostatak želje i hrabrosti za menjanjem i davanjem u potrazi za nekim SEBI normalnim.

Da li im lek dodaju kućni ljubimci? A termofor pruža topli zagrljaj…
Previše pitanja sa premalo odgovora.

Elem…
Ja sam Saša i ja nisam normalan.
Ali sam spreman da se prilagođavam.
I to i radim.

15.03.2016.
Barajevo

NAPIŠITE KOMENTAR

Unesite komentar!
Unesite ime