Okićena jelka.
Kao i svake godine.
Deo nečeg lepog…
Deo sećanja.
Odsustvo religijskog.
Samo dečije…
Dete koje nikada nije odraslo.
Dete koje nije imalo detinjstvo.
Samo dete.
Deo Nedođijskog…
Kao i svake Nove godine.

Sam je kitim.
Prvo se postavlja stakleni vrh, pa onda svećice, pa nakit. jedan po jedan…
Bez žurbe.
Rituli detinje duše…
Slaganje mozaika Novogodišnjih praznika.
Delić po delić.
U očekivanju dolaska Deda Mraza.
Verujem, pa šta.

Svo ono šarenilo kada prođem gradom, dok osećam miris zime. Ona euforija reke nasmejanih lica, kroz koju lagano plivam, decembarskih dana. Nešto se lepo dešava. Privid lepog. Makar i privid. I nada. Sve je gore od beznađa.
Makar ovih dana.
Pobeći od tame svakodnevnice u raskoš Novogodišnjih boja.
I one šarene razglednice koje već odavno ne šaljem, ali ih i dalje tako pažljivo zagledam. I svaka tezga sa nakitom pred kojom stanem, tražeći neki novi, interesantan… koji nemam.
I zvezde padalice će ispuniti želju. Tih noći. Verujem. Želim da verujem!
I lampe koje palim sa prvim sumrakom, tu su ne da odagnaju tamu…
Već tugu.
Da donesu svetlost u dušu.
Da odagnaju Duhove Božićnih večeri.
…ne moraju oni baš uvek doći.
Ne svake Godine…

Retki su trenuci kada neću prosipati svoj gnev, jed i jad.
Kao u Novogodišnjoj noći. U svetlosti jelke.
I šta sad?
Da nisam možda manje Srbin zbog toga?
Ma bre šahovnicu da stavim na glavu, biću veći Srbin od većine!
Ali… Čemu to…
Zašto i ovih dana…
Ne kradite mi Novu godinu.
Ne gazite po njoj.
Moja je. Od kada znam za sebe…

I da znate, i da sam Pagan, kitio bih jelku.
I opet bih bio Srbin. Bre! 🙂

Barajevo
14.12.2015.

NAPIŠITE KOMENTAR

Unesite komentar!
Unesite ime