Smogoh snage počet pesme,
a znam da se pisat ne sme.
Priču dugu četvrt veka,
mnoga sudba pravdu čeka.

Dal hrabriji bejah tada,
il dok pišem ovo sada?
Nekad puškom na ustaše,
a sad perom, ove „naše“.

Seb se divim, smelo pišem,
kada jedva smem da dišem.
Za manje se gubi glava,
perom stiče večna slava.

Ne molim vas i ne pretim,
pokušavam da vas setim.
Kao da je juče bilo,
o pobedi kad se snilo.

U sećanju vatre plamte,
prvi boj i zadnji pamte
i pamte se prvi pali,
brojevi su svi ostali.

Gde je Neša i Vuk gde je?
…pitam nove fariseje.
Podrumi im slike kriju,
poginulih za Srbiju!

Sad mrtvome živ zavidi,
otadžbina nas se stidi.
Dobrovoljce redom blate,
prete, gone, gaze, prate…

Hvalospeve mrtvom daju,
a za žive i ne haju.
Izdajnici, epskih mera,
patriotskih licemera!

Vi bi rado da nas nema,
crna vam se sudba sprema.
Kad junake poniziste,
kukavice uzvisiste.

Kukavni o boju zbore,
starih priča nove tvore,
dok rakije potok lije…
a nigde ih bilo nije.

Besnih pasa čopor lovi,
progonjeni svi Vukovi.
Razbijeni i ranjeni,
jamom, gorom sakriveni.

Pretopili sve ste puške,
da sputate ruke muške,
sveti barjak ne razviju,
boreći se za Srbiju.

Oružje je pretopljeno,
dušmanima poklonjeno…
Al dok Vučje srce bije,
biće Srba i Srbije!

Slava vama Braćo moja,
što padoste usred boja,
i ostaste usred rova,
od Krajine do Kosova.

Slava vama dobrovoljci,
sine, brate, brižni oci…
ostaviste doma svoga
i kretoste s verom Boga.

Slava vama, žive seni
i od svih zaboravljeni,
zatočeni u prošlosti,
živi mrtvi, Bog da prosti.

Naučimo naše tiće,
da oružje uvek biće,
u grudima dobrovoljca,
kuca srce sina, oca…

Otadžbine druge nema,
za rat mora da se sprema.
Jer kad dođe slave čas,
nikog nema, samo nas.

Dok ijednog ima Vuka,
neka drhti dušman ruka!
Put je trnjem razastrt,
U SLOBODU ILI SMRT!

na 25 godina od odlaska u rat

Barajevo
03.07.2016.

NAPIŠITE KOMENTAR

Unesite komentar!
Unesite ime