Тешки кораци у сатима таме,
звекет ланца, зид, решетка, врата,
јецај несрећних, што уздахе маме,
понеки шапат, реч друга, реч брата.

Исконски вапај за правдом, покушај задњи,
вапај покајника, молитва за опрост греха…
понеки неми осмех што пркоси патњи
и страшни одјек суровог смеха.

Вечито питање: неправда-правда, бес и нада…
Да ли нас то живот куша, да ли је то наша коб,
да ли човек право мери, право – где и када,
или осмех стиже кад и мрачни гроб?

Сивило, гвожђе, камен, прах и цика,
кула сужњих и оних који ће тек доћи,
Споменик монструма променљивог лика,
СПОМЕНИК бахатих монструма моћи.

Звездан Јовановић

Београд,
Централни затвор,
2003. година

NAPIŠITE KOMENTAR

Unesite komentar!
Unesite ime